Након изградње логорског зида у љето 1942. године осматрачнице су срушене.

Бункер и стражарска осматрачница љета 1942. године.

У почетку логор је био ограђен са више редова бодљикаве жице. Током 1942. године сами логораши су га зазидали са три стране зидом високим 3–5 м, док је на четвртој страни постојала природна препрека – ријека Сава.

Тунел ужаса – дио зграде Циглане. Први логораши логора Циглана ту су проводили зимске ноћи док нису изграђене бараке за њихов смјештај.

Др Миле Бошковић пред логорском болницом, фотографија из 1944. године. Свега два мјесеца након што је настала фотографија Миле Бошковић је убијен у логору.

По доласку у Јасеновац, логораши су најчешће прво били претучени и мучени у самом селу, у породичној кући Бачића, која је служила као усташки штаб. По пријему у логор дочекивали су их батинаши. Често је такав дочек завршавао свирепим убиствима. Улазак у логор пратила је и пљачка. Људима је одузиман новац, скидан накит, боља обућа и одећа.

Логораши су радили на ископу земље за прoизводњу цигле те на производњи цигле и црјепова.

Електрична централа снабдјевала је логор и мјесто Јасеновац електричном енергијом. Енергија се добијала из дрва која су у логор прибављали и допремали сами логораши из шумске групе. Логораши ове радне групе често су убијани у току или након завршеног посла. Са вањског рада углавном се нису враћали јер би их стражари убили при повратку у логор. У позадини се види зграда грађевинске групе и столарије.

Платформа, названа Граник, крајем 1944. и почетком 1945. године усташама је служила и као мјесто убијања. Усташе би жртву у току ноћи скинули до гола, а потом би јој руке свезали на леђима. На Гранику би жртву најчешће привезали за неки тежи предмет, па је затим ударили тврдим предметом у главу или заклали ножем. Жртва би пала равно у Саву.

Пристаниште скеле у Јасеновцу и поглед на највеће јасеновачко стратиште Доњу Градину.

Рад на „бајеру“, мјесту на ком се вадила земља за циглу, био је врло тежак јер се по цијели дан радило у води и блату. Бајер би се за вријеме поплаве напунио водом и постао језером (ово језеро спојено је подземним каналом са ријеком Савом). Логораши су га назвали Сабласним језером, јер су многи ликвидирани логораши били бачени у њега.

Логораши израђују корпе од прућа. У позадини се виде бараке у којима су били смјештени логораши.

Вукића кућа

×

Кућа Пере Вукића, чије је двориште са 5 – 6 шљива било ограђено бодљикавом жицом и чувано од стране усташких стража, налазила се одмах поред прихватног логора. Ову кућу су усташе користиле као мучилиште. Често су логораши видјели у том грозном дворишту групе мале дјеце и жена, како укочени од страха чекају смрт, коју су могли само наслућивати. Несретни власник ове куће био је претходно одведен, са женом и троје дјеце, у Земун, где су му жену и дјецу убили, док је он касније био довезен „возом ужаса“ у Јасеновац и превезен у Градину, гдје је убијен.

Топола ужаса

×

„Топола ужаса“ налази се у селу Доња Градина, на ушћу ријеке Уне у ријеку Саву. Одатле се протеже стратиште концентрационог логора Јасеновац дуж меандра ријеке Саве. До почетка 1942. године, када је село добило улогу стратишта, ту је живјело српско православно становништво. Самим тим и поменуто стабло тополе добија улогу стратишта. На тој су тополи усташе забили големе гвоздене чавле за лакше пењање џелата и жртве, коју су колотурама често подизали на тополу. Жртву би вјешали да остане на животу што је могуће дуже, како би се што више намучила. Са те су се тополе чули несносни јауци и уздаси, те су је логораши и усташе назвали „Тополом уздаха“.

На десној обали ријеке Саве налази се село Доња Градина. Од јануара 1942. па све до краја постојања логора територија села је кориштена као стратиште логора III Циглана.