Анка Павковић преживјела је покољ у цркви са својом кћерком Радојком. „Била је зима 1942. Ми смо се налазили у кући. Код нас су дошле усташе. Биле су добро наоружане. Имале су на опасачима бомбе и муницију. У кућу је ушло осам усташа, са пушкама. Наредили су нам да изађемо, јер нас позива усташки командант. Изашли смо и они су нас потјерали. Стигли смо пред цркву. Ту је већ њих троје било заклано. Леже мртви у дворишту. Не знамо ко су. На улазу у цркву стоје двојица усташа и пропуштају нас дотјеране. Улазимо у цркву. Видимо више усташа, са обје стране, недалеко од врата. Код олтара, у цркви их је још више. Стајали су са обје стране и тако нас опколили. Како смо наилазили, почеле су да нас боду бајонетима. Задобила сам десетак рана по врату, глави и по рукама. Ударали су нас бајонетима, кундацима и ашовима. Падали смо једни на друге, под ударцима и убодима. Али, они су наставили и даље да нас боду. Поред убијања вршили су и друга недјела. Тако су напаствовали (силовали) Милку и Косу Петраковић. Чули су се јауци и дозивања. Али јауци и крв нису утицали на усташе да престану. Ја сам пала са групом око мене. Осјетила сам да ме нека жена, умирући, удара рукама. Ускоро уђоше двојица усташа. Претражују да ли је неко остао жив, да би га дотукли. Чуо се плач дјетета Милана Петраковића. Усташе су му пришле и удариле кундаком у главу. Био је то дјечачић стар годину, а можда и мање. Двојица усташа наставила су да преврћу жртве, траже и даље преживјеле. Као кроз сан, чујем да говоре како нема никога живог. Један од њих дошао је и код мене. Примијетио је да сам жива, па је повикао: ‘Ево је, жива!’. Псујући ми краља, позвао је другога. Онај му је добацио да ме удари и да иду даље. Послије тога ништа нисам знала. Не знам кад су стигли партизани. Ушли су у цркву. Сјећам се да је дошао Ратко Крнета, који ме је пронашао и извео из цркве. Рекао ми је да ће доћи саонице по нас и да ћемо ићи на Мраковицу, у болницу. Са мном је преживјела моја кћерка Радојка, која је тада имала двије године. Узела сам моје дијете и отишла кући Томе и Лазе Клинцова. Нашла сам тамо Стану и Милку Клинцов. Оне су плакале. Испричала сам Милки и Лази како је њихов син заклан и како је народ поклан у цркви. Кренула сам са дјететом у болницу. Сјећам се да су у цркви убијени: Љуба Клинцов и њен син, Јово Рокић звани Јоза, Сава Влајнић, Милан Петраковић и његова мајка Ана, сестра Коса, жена Милева и њихово троје дјеце, Перо и Остоја Врмић, Лазо Шормаз, стари Ђурађ Брекић, Станица Врмић, мајка Пере и Остоје Врмића и многи које нисам познавала. Побијено је тада око три стотине људи, жена и дјеце. Јована Благојевић изгубила је тада 17 својих чланова, а само је она остала“.

Преузето из књиге ДРАКСЕНИЋ 1941-1945. ГОДИНЕ, Тања Тулековић.