Породица Николић живјела је заједно с још неколико ромских фамилија на периферији села Будровци недалеко од Ђакова. Ту су Јанко и његова супруга Анка 2. марта 1918. добили сина Тихомира. У прољеће 1942. породица је са осталим Ромима из ђаковског краја отпремљена у јасеновачки логор. Ондје је убијено тринаест чланова породице, међу којима и Тикина прва жена Ружа и њихових двоје дјеце (Јоцо, рођ. 1939. и Бранко, рођ. 1942). У логору су у животу остали Тико, који је у логору распоређен у радну групу Д – гробари, и његов отац, који је био у радној групи – вањски радови. Јанко је при једном одласку у сјечу дрва искористио прилику за бијег. Сјекиром је ударио усташу који га је чувао и побјегао.

Тико је остао у логору све до посљедњег дана његовог постојања. Окован у ланце, није могао трчати па је искористио прилику, када је започео пробој, да се сакрије у бачву у којој је држан креч којим су се прекривали лешеви у гробницама. Када је пала ноћ изашао је из скровишта и упутио се према шуми. Кретао се искључиво под окриљем ноћи. Дању се одмарао и недостатак хране покушао да надокнади хранећи се трском. Отац га приликом повратка кући није препознао јер је сав био у ранама и крастама. Ту су му коначно скинули дијелове окова који су већ били урасли у месо. Њихови трагови видјели су се на Тикиним ногама до краја живота.

Након рата живио је у Винковцима заједно са другом супругом, Надом рођ. Јовановић, из Лаћарака. Био је познат у широј околини као трговац коњима. Умро је 20. јануара 1988. године у Винковцима, гдје је и сахрањен.

Преузето из монографије Заборављени, аутора Дејана Мотла и Ђорђа Миховиловића.