У селу Горња Лохиња код Грачанице живјела је породица Боже и Стане Ђурић. Четири сина и три ћерке су, женећи се и удајући се, у селу формирале своје породице. Тако се и Јово, који је рођен 19. маја 1911. године, у својој 29. години оженио Савком рођ. Стојановић и с њом до почетка рата стекао петоро дјеце (још двоје је добио касније).

 У јасеновачки логор депортован је 23. марта 1942. са браћом Лазом и Илијом и осталим становницима свог и околних села. Браћа су у љето 1942. одведена у логоре у Норвешку, док је Јово остао у Јасеновцу. Исте године усташе су га затвориле у злогласну звонару, складиште дуго два а широко три метра. Име је добило по звонима са православних цркава, која су ту једно вријеме држана. Звонара је касније претворена у мучилиште гдје су логораши осуђени да умру од мучења и глади. Ту је видио како је усташки сатник Јозо Матковић ножем убио око 100 људи.

 Касније је радио као лађар, превозећи логораше преко Саве у Доњу Градину и Уштицу, те на економије у селима Млака и Јабланац. Често је на лађи гледао како су убијани логораши тако што су им усташе распориле утробу а потом их бациле у Саву. Дан уочи пробоја Јово је са осталим логорашима био затворен у зграду кројачнице. Пробој је преживио тако што је скочио у Саву. Дању је лежао на обали скривен у грмљу, а ноћ је користио да плива. Након три дана дошао је до слободне територије.

 Кући се вратио половином маја 1945. Убрзо су кући из Норвешке дошли Лазо и Илија. У послијератном периоду, осим земљорадњом, Јово се бавио и тесарским радовима и у околини је важио за доброг мајстора. Умро је 1976. године у родном селу, гдје је и сахрањен.