На циглани почело је концентрисање заточеника. Они који нису потучени у Крапју, пресељени су у Јасеновац, гдје је отпочело плетење жице око логора. На циглану су пребачена и моја два брата Хуго и Леон. Желио сам да с њима поразговарам, а створио сам и план за бијег — да покушам па макар ме то стајало живота. 12. новембра носили смо даске из нашег логора на циглану. Чим смо тамо стигли, сретнем се с браћом, и Леон ми одмах рече да је наканио бјежати. Ја му саопштим да је то и моја намјера. Брат Хуго био је за то мање склон. Леон и ја се договорисмо да ћемо сутра покушати кад будемо и ми пребачени на циглану. 13. новембар, умјесто да нас премјесте на циглану, настаде по баракама и на дворишту масовни покољ. Усташе су ушли у бараке наоружани пушкама. Улазе су све затворили. Бајонетама, кундацима, маљевима, а најмање метцима убијено је досад највећи број логораша. Остало нас је око 1.100. Тај број је остао за преселење.

Наступио је 14. новембар, дан који не ћу никада заборавити. Ујутро је стала падати киша са снијегом. Усташе нам нареде да се спремимо и да кренемо. Кад смо се спремили, оставили су нас на цести до послије подне. Почео је вејати густ снијег. Земља се посве смрзнула. Најпослије смо кренули. Гријала ме нада да ћу с браћом подузети бијег са циглане.Путем смо оставили педесет другова који нису поднијели ову наглу студен. Затим стигосмо на циглану. Ту нас дочека ужасан призор. Посвуда по земљи лежала су мртва тијела, а крв и мозак покрио је сву земљу. Угледах брата Хугу који ми рече да се прочуло да је Јасеновац II потпуно ликвидиран и да је Леон отишао на колодвор да истоварује неки кромпир. Оданде је нестао. Од када сам био у логору, нисам знао што значи плакати или се смијати, али тог часа сузе радоснице наврле су ми на очи. Нисам знао, али вјеровао сам да се Леон спасио. Брат Леон заиста се спасио, то су ми потврдили отац и још један брат, који су касније такођер стигли у логор.

Одломак из књиге 44 мјесеца у Јасеновцу.