Утјерали су нас у логор, у жицу. Жене и дјеца су били скупа 2-3 дана. Онда су нас раздвојили. Онда су дјеца почела нагло умирати, од глади. То за ноћ умре не знам колико стотина дјеце. Видио сам гомилу мртве дјеце. Све ко костури изгледају. Све их згурају у ријеку Саву. Ова наша мала, што је рођена у Козари, умрла је од глади и њу је мати бацила у Саву. Она је имала можда два мјесеца. У логору је онда почело да смрди од тих лешева. Ми смо ручицама брали траву кроз жицу, колико смо могли дохватити и то смо јели јер смо дневно добијали само једну чашу кукурузног брашна замијеситог и то попијеш па хоћеш живјети – хоћеш умријети. Травку смо сву оглодали. То није могло више од пола дјеце истрпити.

Књига сјећања, Доња Градина, 2019, стр. 103.