„Усташе нас чувају. Ко год се разболи, они убију. Нас је било као мрава. Затекли смо жене, дјецу, старце… гладни… траже јести! Жега била. Онда су нас покренули преко шуме у село Јабланац. Ту су нас зауставили и ту смо направили колибе с прућем па смо се ту задржали три недјеље. Имали смо хране још у колима, куруза, пшенице, туцали у некој ступи па кували. Било је ватре и дрва јер је шума изнад нас. У Јабланцу су одузимана дјеца од 13 па до 15 година, и отјерани у Јасеновац. Послије су одузимали малу дјецу и женске које су способне за рад, као добровољно. Од моје сестре Маре било дијете од девет мјесеци, и њега су узели. Тад нас кренуше за Млаку. Моја мати мене приведе да ме упише тамо. Ја јаучем, а мати моја каже: ‘Ви ћете остати живи, а нас ће свију побити’. А ја кажем: ‘Нек убију и мене!’ Мати каже: ‘Па бићеш, Милице, гладна, нећеш имати шта јести. Па клаће те, а ја нећу моћи ништа! Ајде и ти.’ А ја утече тако да нисам отишла са том дјецом. Онда смо отишли у Кошутарицу. Ту нам је било зло, нисмо имали шта јести, киша је падала. Били смо гладни, мокри, јооој. Били смо ту једно пет дана. Тад нас је кренуло за Јасеновац. Стјерају нас у неке рупе крај пута. Ја сам била са мојом матером и са сестром Маром, она је имала 23 године. Ту сад одузимају способне, цуре и младе жене. Мару само одузеше од нас, а нас потјера у вагоне шталаре. Тад ме усташа ударио да што прије улазим у вагон. На вагону мали прозорчић и моја мати провири и каже:’ено моје Маре, возе је у чамцу у Градину’. И ја се пропнем мало и видим је тад задњи пут“.

Књига сјећања, Доња Градина, 2019, стр. 26.