Жене и дјеца су се вратили кућама 1945. године, одмах кад је Јасеновац ослобођен, кад су партизанске јединице прошле. Ја и мој отац отишли смо у Градину, пошто је мој брат старији тамо страдао. То је било у прољеће 1945. Видио сам оне гробнице. Гробнице су биле узоране, није било траве. Биле су каце жељезне ту што су спаљивали народ. Пошто су ту биле пруге шумске, не знам колико су могле бити дугачке, ставе ред шина, ред народа, па ред шина, па полију нафтом и то спале. Ту је био пепео, али су они тај пепео одвезли на обалу. Види се ту и кошчица, комада робе. Осјећао се ту јак смрад. Колико је ту народа спаљено то ја не знам….. Савом су пловили лешеви. Прелазили смо чамцима преко Саве у Јасеновац, да се нађе робе да се народ обуче, народ је био слабо обучен, није имао ништа. Тамо је једна велика сала била пуна робе од тог робља. Ту је највише било женске одјеће, гомила. Народ је то носио кући да се обуче. Кад се прелазило ријеком, морали су се одгуривати лешеви да се пређе на другу страну. Лешева је било и уз обалу у шикари, у врбама. То су већином мушкарци били….

Књига сјећања, Доња Градина,2019, стр 16-17