…У Старој Градишци смо били око 15 дана. Никуд нисмо смјели прилазити, убише нас усташе. Тукли су, свашта је било. Изведу народ, млате, па на обалу Саве. Ти се људи више не враћају у логор. Онда нас поведоше цестом за Сисак. Једну групу је раставило па су одвели на Саву. Ти се више нигдје нису појавили. У Сиску су нас окупали, ошишали. Скинули прње са нас и бацили у праону? Пуно дјеце. Гледала сам кад одвајају дјецу од мајки. Оне јаучу, ударају усташе. Која жена пође свом дјетету усташе их туку. Један заробљеник, родом из Кнежице, кувао нам је супу у казну… кукурузно брашно и добро посоли. Хљеба није било, а кад дође, дође буђави, сав позеленио. Али јело се. Један усташа, Томица, био је јако лош, нигдје није дао прићи. Тукао је кога је стигао, мораш бјежати од њега. Ја сам га увијек избјегавала. У Сиску смо остали три недјеље….Онда су нас спаковали па у Њемачку. Потрпали нас у вагоне, пасоше нам направили. Путовали смо дан и по. Ја сам стигла до Лајпцига, ту нас истоварили. Била сам боса, а десети мјесец десети датум, то сам запамтила. Чекали смо комби за Магдебург. Кад смо дошли тамо, тамо има купатило, врућа вода. Смјестили нас у бараке и средили па послије расподијелили на посао. Смјестили су нас у рафинерију да радимо, нас 6-7 младих, ал’ закон не дозвољава да ми млади ту радимо. Онда су нас на село послали, а старије жене су остале у рафинерији. Ја сам брала лук, мркву, купус и тако. Не могу рећи да сам била гладна ту. Ту није било војске, само полиција. Кад је почело бомбардовање бјежали смо у подруме….

Књига сјећања, Доња Градина, 2019, стр. 37