Након смрти Елише Атијаса, сву бригу о њихових четрнаесторо дјеце преузела је његова супруга. Међу њима и за најмлађег Јакоба, рођеног 14. марта 1914. године. У Сарајеву, гдје је и рођен, Јакоб је непосредно пред почетак рата засновао породицу и отворио трговачку радњу. Уочи напада нацистичке Њемачке на Југославију мобилисан је у војску, али се убрзо након капитулације вратио кући. Након што су усташе успоставиле власт у Сарајеву, у његову трговину постављају посебног повјереника који је надзирао рад. Да би прехранио породицу, Јакоб је морао криомице, кроз прозор захода радње, додавати најосновније намирнице пуници, која их је односила у стан. Ухапшен је крајем љета, у вријеме масовних хапшења сарајевских Јевреја, и 19. септембра 1941. депортован у Јасеновац, у логор Крапје.
Јакоб Атијас (у средини) са јеврејским фудбалским тимом, Сарајево 1933
По уласку у логор свима је одузиман новац, храна, резервна одјећа и обућа. Они који су покушали сакрити неку вреднију ствар одмах су убијени. Завладала је глад која је, уз тежак посао и лоше животне услове, свакодневно односила животе логораша. Након двадесетак дана у Крапју, Јакоб је распоређен у групу логораша који су морали у Јасеновцу рушити православну цркву. Тада су га усташе претукле и одбиле му бубрег. Почетком 1942. пребачен је у новоформирану логорску јединицу јасеновачког логора у Старој Градишци и распоређен на рад у водоинсталатерску радну групу. Иако су ту услови живота били нешто подношљивији, смрт је била свакодневна. Јакоб је био један од ријетких логораша који су преживјели подрумске ћелије усташке болнице, које су сматране за једно од највећих мучилишта Старе Градишке. Ондје је затворен након пријаве једног стражара да је разговарао са заточеницама из женског логора. Изашао је из ћелије на тражење логораша из водоинсталатерске групе, који су зачепили канализацијски канал тако да се у близини болнице осјетио ужасан смрад, а затим су Јакоба пријавили као логораша који је једини могао отклонити квар.
У прољеће 1943. пребачен је поновно за Јасеновац и распоређен у радионицу ланчаре. Ту је остао до самог краја логора. У договору са заточеником Лазаром Јанковим побјегао је из логора два дана уочи пробоја, 19. априла 1945. Током дана њих двојица су се успјели сакрити у једну лађу на обали Саве, а затим су под окриљем ноћи препливали ријеку. Приликом преласка усташе су их примијетиле и запуцале, тако да је Атијас због страха и умора заостао. Јанков је због тога сматрао да је Атијас убијен. Ипак, Јакоб се успио докопати десне обале и уз велике напоре заобићи усташке бункере и ограду. Сљедећег дана избио је у поткозарско село Драксенић, гдје су га преузели партизани. Прикључио се извиђачкој чети 12. крајишке бригаде, у којој је остао и једно вријеме након завршетка рата. Након демобилизације вратио се у Сарајево, гдје се запослио у градској електричној централи.
Засновао је други брак, јер су му прва супруга и син Елиша убијени у Јасеновцу средином 1942. године, заједно с бројним члановима шире породице. Неколико година касније одлучује да живот настави у Израелу. Настанио се у Јерусалиму, гдје је посједовао трговачку радњу. Умро је у Јерусалиму, 15. децембра 1983. године.
Преузето из монографије Заборављени, аутора Дејана Мотла и Ђорђа Миховиловића.
