Почетком 1942. године усташе су често вршиле продоре у рављанска села из Јасеновца, Уштице, Танца и Кошутарице. Милан Малешевић (1922) из села Доња Градина, које граничи са селом Драксенић, свједочи:
„Око Божића су усташе дошли и рекли да останемо код кућа. То је била њихова извидница. Након тога су покупили све чамце и скелу на своју страну. Ту ноћ смо ангажовали стражу. Кад су усташе поново дошли, сељаци су углавном били евакуисани. Ја сам остао још неколико дана па смо онда ипак побјегли у Демировац и Међеђу. Распоређени смо на страже. Најприје су сви младићи покупљени у омладинску чету. Разболио сам се и повукли су ме из те чете. Кад сам се опоравио, онда сам држао стражу у гробљу у Драксенићу. Било нас је седам или осам са свега три пушке“.
Ригорозно чишћење подручја које гравитира Концентрационом логору Јасеновац ускоро је почело. Процјењујући опасност која им пријети, усташке власти и Министарство домобранства одлучили су да снагама из гарнизона Босанска Дубица, Босанска Градишка, Карађорђево (село на територији општине Босанска Градишка), Нова Градишка и Јасеновац изврше напад те заузму села Доњу Градину и Драксенић. Напад је почео у ноћи између 14. и 15. јануара 1942. године, уз подршку једне батерије хаубица из Старе Градишке и два вода хаубица из Јасеновца и Хрватске Дубице. У нападу је учествовало око 1.200 усташа под командом потпуковника Сколибека, команданта Друге бојне Пете пјешачке усташко-домобранске пуковније. Из изјаве Олге Прпић, домаћице из Јасеновца, дате Комесаријату за избеглице у Београду 1. марта 1942. године, најбоље се види како је усташки терор завладао у Јасеновцу и око њега.
Зграда у којој је била смјешетна усташка посада у селу Драксенић
„Послије православног Божића навалили су усташе на српска села, која се налазе преко Саве, и то на Градину, Ћуклинац, Драксенић, Демировац и Међеђу. У овим селима усташе су одреда убијали кога год су у селу нашли, куће су опљачкали, а након тога палили. У овим селима усташе су од младих дјевојака захтијевали да дигну сукње, а потом су их бајонетима боли међу ноге. Ја сам видјела тада лично, како су усташе, враћајући се из ових села у Јасеновац, возили собом опљачкане ствари, као сланину, маст, месо, брашно, јастуке, платно те друге ствари. Боље ствари су добили усташки официри, а лошије су међу собом подијелили прости усташе.“
Рајко Самарџија (1930–2011), академски сликар који је живио и радио у Београду, оставио је своје кратко сјећање: „У рану зору, тога дана, јасеновачке усташе су истјерале читаво село на снијег и почели да убијају – по авлијама, на пртини, у сеоској цркви. Отац Лука успио је да на брзину извуче мене и нешто старију сестрицу Десу и са братовом дјецом убаци нас у санке. Стриц Стево, одважан и храбар, с коњима у трку, избјегао је тај стравичан покољ. Отац, мајка и деведесеттрогодишњи дјед нису могли побјећи. Заклали су их у авлији и кућу спалили. А брат Бранко, партизан, погинуо је тога јутра у борби против усташа на Градини“.
Анка Павковић, која је преживјела покољ у цркви са својом кћерком Радојком свједочи:
„Била је зима 1942. Ми смо се налазили у кући. Код нас су дошле усташе. Биле су добро наоружане. Имале су на опасачима бомбе и муницију. У кућу је ушло осам усташа, са пушкама. Наредили су нам да изађемо, јер нас позива усташки командант. Изашли смо и они су нас потјерали. Стигли смо пред цркву. Ту је већ њих троје било заклано. Леже мртви у дворишту. Не знамо ко су. На улазу у цркву стоје двојица усташа и пропуштају нас дотјеране. Улазимо у цркву. Видимо више усташа, са обје стране, недалеко од врата. Код олтара, у цркви их је још више. Стајали су са обје стране и тако нас опколили. Како смо наилазили, почеле су да нас боду бајонетима. Задобила сам десетак рана по врату, глави и по рукама.
Ударали су нас бајонетима, кундацима и ашовима. Падали смо једни на друге, под ударцима и убодима. Али, они су наставили и даље да нас боду. Поред убијања вршили су и друга недјела. Тако су напаствовали (силовали) Милку и Косу Петраковић. Чули су се јауци и дозивања. Али јауци и крв нису утицали на усташе да престану. Ја сам пала са групом око мене. Осјетила сам да ме нека жена, умирући, удара рукама. Ускоро уђоше двојица усташа. Претражују да ли је неко остао жив, да би га дотукли. Чуо се плач дјетета Милана Петраковића. Усташе су му пришле и удариле кундаком у главу. Био је то дјечачић стар годину, а можда и мање.
Двојица усташа наставила су да преврћу жртве, траже и даље преживјеле. Као кроз сан, чујем да говоре како нема никога живог. Један од њих дошао је и код мене. Примијетио је да сам жива, па је повикао: ‘Ево је, жива!’. Псујући ми краља, позвао је другога. Онај му је добацио да ме удари и да иду даље. Послије тога ништа нисам знала. Не знам кад су стигли партизани. Ушли су у цркву. Сјећам се да је дошао Ратко Крнета, који ме је пронашао и извео из цркве. Рекао ми је да ће доћи саонице по нас и да ћемо ићи на Мраковицу, у болницу. Са мном је преживјела моја кћерка Радојка, која је тада имала двије године. Узела сам моје дијете и отишла кући Томе и Лазе Клинцова. Нашла сам тамо Стану и Милку Клинцов. Оне су плакале. Испричала сам Милки и Лази како је њихов син заклан и како је народ поклан у цркви. Кренула сам са дјететом у болницу.
Црква у селу Драксенић 1938. године.
Сјећам се да су у цркви убијени: Љуба Клинцов и њен син, Јово Рокић звани Јоза, Сава Влајнић, Милан Петраковић и његова мајка Ана, сестра Коса, жена Милева и њихово троје дјеце, Перо и Остоја Врмић, Лазо Шормаз, стари Ђурађ Брекић, Станица Врмић, мајка Пере и Остоје Врмића и многи које нисам познавала. Побијено је тада око три стотине људи, жена и дјеце. Јована Благојевић изгубила је тада 17 својих чланова, а само је она остала.“
Међу првима на мјесто злочина стигао је мајор Мирко Пекић који је у свом дневнику записао:
„Ушао сам у цркву и слика коју сам тада видио тако ми се урезала у свијест, чини ми се да је никада нећу моћи заборавити. Одмах на степеницама, пред главним вратима, лежао је мртав један 16-огодишњи дјечак. Лежао је на леђима. Његово лице учинило ми се мало насмијаним. Био је избоден по грудима, а на врату му је искружена и исјечена јабучица. Отворили смо врата. Призор је заиста био језив и страшан. Један друг, који је стајао поред мене, срушио се онесвијешћен. У читавој цркви лежале су свуда гомиле испретураних мртваца. Ту је лежало једно мало женско дијете од око 6 мјесеци. Његова глава била је расјечена на два мјеста, из којих су цурили мозак и сукрвица по црвено-жутим бетонским плочама“.
Током 14. и 15. јануара у селу Драксенић убијена су 204 цивила, од тога 64 у православној цркви. Убијени мјештани сахрањени су у заједничку гробницу одмах поред оштећене цркве, а у једну мању гробницу сахрањени су мозгови убијених. Покољ у Драксенићу у народном сјећању остао је упамћен као „Крвава литургија“.
Извор: Тања Тулековић, Драксенић 1941-1945, Доња Градина 2016.
