Бранко Босанац рођен је 1906. године у Јасеновцу. Његов отац Ђуро био је службеник у општини. Бранко се опредијелио за учитељску школу, коју је и завршио 1927. године у Пакрацу, док је стручни испит положио у Бањој Луци 1934. године. Прво радно мјесто му је било у Босанској Дубици. Ту је упознао будућу супругу Даницу, (р. Маричић), рођену 1907. године у Босанској Дубици. Њен отац Милан био је столар. Образовање је стекла у Домаћичкој учитељској школи у Футогу, а диференцијални испит у Учитељској школи у Бањој Луци положила је 1930. године. Као и Бранко, Даница се запослила као учитељица у основној школи у Босанској Дубици. Према њиховој молби, премјештени су у село Горњоселце, недалеко од Манастира Моштаница.
Период прије почетка Другог свјетског рата је период у ком се граде, у скоро свим селима, основне школе. Уведено је обавезно школовање дјеце оба пола до четвртог разреда, а самим тим је дошло и до значајних промјена у живoту људи на селу. У села долазе учитељи који шире своја знања и идеје. Тако су и Бранко и Даница Босанац у овом селу служили десет година и зближили се са народом. Бранко се истакао у организовању и ширењу земљорадничких задруга, а Даница је радила на просвјећивању жена. Подизањем школа ширила се и српска национална свијест. Управо ће то и постати великим проблемом за образоване, када на власт дођу они који ће сијати смрт у име поглавника.Како би се народ припремио за оружану борбу, прије свега било је потребно створити организацију која функционише на релацији село–град. Одређују се војни повјереници у Босанскодубичком срезу, организују састанци и масовни скупови по селима. Оваква ситуација је изазвала забринутост. Свјесни да су им највећа опасност „учени људи“, усташе планирају акције „чишћења“ и застрашивања.
Бранка Босанца су заједно са његовом породицом премјестили у Босанску Дубицу, како би имали бољи надзор. Овом је претходило „чишћење терена“: усташе су у селима у околини Козаре похапсили просвјетне раднике за које су сматрали да сарађују са НОП-ом. Међутим, Бранко је и даље одржавао везу са борцима у Козари и обавјештавао их о кретању усташа. Бранко, Даница, и њихова дјеца Срђан, Немања, Дивна и Љиљана спроведени су у логор Стара Градишка крајем маја 1942. Даница и дјеца су у овом логору касније убијена а Бранко је одведен у логор III – Циглана гдје се бринуо о дјеци која су била у логору. Бранко је уочи свог посљедњег овоземаљског дана имао осјећај да одлази својој породици. Посљедње ријечи које је упутио својим сапатницима у логору пред сам полазак у смрт биле су: „Јесте ли видјели! Мој инстинкт! Одлазим опет у новоосвојени мој рај! Жалим вас, браћо, што ви остајете у овом паклу! А шта можеш! Збогом!“
(одломци из текста „Страдање породице Босанац“ Тање Тулековић)
