Једна од неколико кућа у Доњој Градини које усташе нису запалиле била је Вукића кућа. Налазила се у непосредној близини ријеке Саве и мјеста гдје је пристајала скела која је из Јасеновца довозила логораше. Њен власник био је Перо Вукић, рођен 1885. године. Био је ожењен двије године млађом Стојом, са којом је имао троје дјеце: сина Уроша, рођеног 1918, и кћерке Мару и Савку, рођене 1925. и 1928. године. У јануару 1942. године, породица је побјегла на Козару, гдје се Урош прикључио партизанима.

Након њемачкоусташко-домобранске офанзиве на ову планину, у љето 1942, цијела породица је одведена према Босанској Дубици. Урош је ту убијен, док је остатак породице упућен према логору у Јасеновцу. Мајка и кћерке су убијене у логору Стара Градишка, док је Перо из Јасеновца депортован у логор Земун. Дана 28. августа 1942. у Јасеновац је из Земуна стигла жељезничка композиција са око пет хиљада логораша, који су истог дана одведени у Доњу Градину и убијени. На основу сјећања логораша др Николе Николића, који је у логору био од јула 1942. до фебруара 1943. године, сазнајемо да је и Перо Вукић био у том транспорту и да је убијен у родном селу.

 Кућу и двориште су усташе оградиле бодљикавом жицом, а кућу користиле као мучилиште. Унутар жице, депортовани људи су сједили и чекали, не знајући да се за њих копају гробнице и да проводе посљедње часове свога живота. Према опису преживјелих Симе Котура и Михаила Миће Драгаша, у ово двориште је могло стати око 400 људи, а жица је била висока око два метра и допирала је до крова куће.

У јануару 1943. године, у ову кућу је затворено тридесетак логораша осуђених на смрт глађу. Врата и прозори су заковани дебелим даскама. Истога дана, око 4 сата поподне, предвођени Радивојем Муњином, логораши су провалили из куће и напали усташе. Борба је трајала око пет минута. Сви логораши су убијени.

 О изгледу Вукића куће, али и о начину на који су усташе људе одводиле на стратиште сазнајемо и из свједочанства Салиха Расуловића. Он је, као логораш, у прољеће 1943. године радио на оправци ове куће. Она је имала двије просторије, а иза је била дозидана једна соба коју је он назвао „куварница“. Испред куће су људима руке везане појединачно на леђима, а онда би четири човјека жицом била повезана кроз лактове. Тако су одвођени на ископане гробнице, гдје су убијани, а да се уопште није чуо ниједан пуцањ. И др Николић је споменуту кућу описао као малу приземницу са земљаним подом. Кућа је имала просторију величине 4 пута 5 метара, огњиште и „смочницу“, која је уз кућу била накнадно дозидана. Двориште је имало неколико шљива и било је ограђено бодљикавом жицом.

Дана 20. априла 1947. др Никола Николић је обишао Јасеновац и Доњу Градину и том приликом је фотографисао Вукића кућу, оставивши нам тако њену једину фотографију. Најкасније 1957. године, кућа је, због грађевинског материјала, срушена, док су још раније становници Доње Градине однијели бодљикаву жицу, коју су искористили да ограде простор у којем су држали своју стоку.

Мјесто гдје се налазила Вукића кућа налази се у сјеверозападном дијелу Спомен-подручја и обиљежено је земљаном хумком. Поред хумке се налази гранитна плоча, на којој је исписано: „Након што је цијело село Доња Градина ликвидирано, а његови мјештани, који нису стигли да оду у партизане или избјегну, побијени, у Вукића кући, која се овдје налазила, боравили су усташки кољачи, извршавајући налоге за ликвидацију хиљаде и хиљаде заточеника. Доња Градина, највећи локалитет јасеновачког логора, претворена је тако у мјесто на коме су логораши у најгрозоморнијим мукама завршавали своје посљедње путовање.“

Тридесетак метара источније, поред још једног локалитета видљивог у конфигурацији земљишта, налази се још једна гранитна плоча са текстом: „Свирепо мучење логораша вршено је у прихватном логору који је био лоциран на овом мјесту, у непосредној близини Вукића куће. У простор ограђен бодљикавом жицом усташе су, прије ликвидације, затварале велике групе људи, жена, дјеце и изнемоглих стараца. Кољачи су над заточеницима примјењивали најбруталније методе мучења.“