У фебруару, 1945. године у селу Гуњевци усташе су извршиле страшан злочин геноцида. У то село је избјегао српски народ из околних села, па тако и из села Међеђа.

Сјећање Грозде Мирић на овај злочин:

„Ја пођем да видим иду ли усташе од Дубице. Ја идем њивом, а усташе иду „грабљама“. Дијели нас живица. Ја  умакнем у пут. Полетим. Пуче пушка. Дјеца и жене су се били сакрили у кућу Јове Миљановића. Они истрче из куће у шуму. Усташе лете за нама. Ми дубље у шуму. Стајали смо под дрветом. Пуца цијелог дана. Један дио се сакрио у Вукмиров јарак. Њих су опколили. Ту су били и моја браћа: Милан Гога, Рајко Гога, Гојко Гога, сестре Перса и Мара и мати Драгиња. Стјерали су их у Вукмирову  кућу. Свукуд вриска, јаук. Ја и једна цура смо послије наишле крај Вукмирове куће. Видимо, изгорјели. Ту ми је изгорјела и сестра Перса. Послије смо нашли њену чарапу, близу паљевина. Моја сестра је била веома лијепа“.

Извор из књиге: Тања Тулековић, Књига из тишине, 81.