“Крај рата сам дочекао у селу Мирковац. Вратио сам се кући 15. маја 1945. године. Нигдје ништа. Од моје куће су остала два рога. Све попаљено. Спавали смо на неким даскама у једном малом свињцу. У Сави је било лешева као пљеве, по 12–15 лешева повезаних жицом и букагије. То се не може пребројити. Пробој логораша кад је био, усташе су побили логораше. А они су били исцрпљени па кад их видиш и мртве знаш како им је било. Омладина је ишла то купити и сахрањивати. Ишао сам и ја. Нађеш само лобању, без тијела, знаш одмах да му је глава одсјечена. Мој отац Ђоко и моја браћа Мирко и Славко се нису вратили никада. Моја мајка је била партизански одборник па су је Нијемци отјерали у Црну кућу у Бањалуци, а у прољеће 1943. године у Њемачку, гдје је и остала до 1945. године. О нама је бринула једна стрина, она којој је убијена кћерка Десанка. Бринула је о нама и хранила нас, не знам ни ја како.“

Књига сјећања, Доња Градина 2019, страна 33.