Транспорт заробљених 12-14 хиљада српских сељака са Козаре кренуо је са Церовљана 13. јула, 1942. године у жељезничкој композицији сточних вагона. Депортовани су у логор на Сајмишту у Земуну. Злогласни „влак ужаса“ се састојао од 79 затворених теретних вагона. У сваки вагон било је утоварено 60-70 мушкараца. У стојећем ставу, набијени један уз другог, по августовској жеги, без хране и воде, транспортовани су до Земуна. Крајем августа враћени су назад у Јасеновац. Кад је „влак ужаса“ стигао у Јасеновац, установљено је да је 60% логораша умрло. Преостале логораше усташе су натоварили у камионе и из Јасеновца превезле преко Саве у Доњу Градину. Ту су дотучени и покопани.

О самом току овог транспорта, Mиливоје Лукач каже: „Шест дана и шест ноћи путовање је наше било. Шести дан, пред зору, видио сам да смо били заклопљени са обе стране, нико да нам воду дода, тако да смо своју мокраћу пили, а било је и случајева да су пили и туђу мокраћу, то је једини начин и било је врло незгодно, непријатно, а можда ме то и спасило. Тад су људи масовно умирали, за тих шест дана, могу рећи да је 40 процената било мртвих. Био је из мог села један дечко, звао се Милинко Мандић, он је задњи умро и њега су збили у ћошак вагона, и однекуд се појавио ножић и почели су са бутине да га сјеку и једу… То месо било је тотално плаво и заударало је. Неки су само пробали нису могли да једу и почели су да повраћају.“